Град Крушевац се налази у Крушевачкој котлини која обухвата композитну долину река Западне Мораве и Расине, а простире се између: Левча и Темнића на северу, Жупе, Копаоника и Јастрепца на југу, Краљевачке котлине и Ибарске долине на западу. Што значи да Крушевац има веома повољан географски положај и то је један од главних разлога што се овај град веома брзо ширио и развијао.
Крушевац захвата површину од 854 квадратних километара. Географским координатама положај Крушевца је на 43° 35' 00" с.г.ш. и 21° 19' 36" и.г.д. Налази се на коти 146 м с непосредним брдовитим залеђем који чине Багдала и Пакашница висине 209 и 235 м.
Са око 65.000 становника на територији ужег градског језгра и преко 145 хиљада становника на територији града и 101 насељем, привредним ресурсима, развијеним друштвеним делатностима и духовном надградњом, Крушевац данас представља економски, административни, културни, здравствени, образовни, информативни и спортски центар од значаја за Расински управни округ (чије је седиште у Крушевцу) и Републику Србију. Најважнија привредна грана је индустрија, а у оквиру ње машинска и хемијска.
Најближа значајнија саобраћајница граду је магистрални пут М5 Краљево – Крушевац – Појате који повезује Крушевац са ауто-путем Београд – Ниш.
Нема података о врсти и величини насеља пре Лазаревог доба. Али се приликом археолошких истраживања Лазаревог града дошло до драгоцених сазнања да град потиче још из праисторијског доба приближно неолитском периоду. На локалитету су пронађени остаци старчевачке, винчанске, костолачке, параћинске ( Медијана I ), затим једне варијанте басараби културе и најзад оскудни остаци латенског насеља.
Кнез Лазар Хребељановић је рођен око 1329. године у граду Прилепцу, код Новог Брда. Васпитаван је на двору цара Душана, на коме је и његов отац Прибац Хребељан био царев логотет (канцелар). За то време, кнез Лазар је стекао високо образовање и цар Душан га је именовао за свога ставилца (чувара печата).
Свог верног дворанина, цар Душан је око 1355. године оженио својом рођаком Милицом, кћерком кнеза Вратка, угледног војсковође пореклом из споредне лозе Немањића. По смрти цара Душана, Лазар је остао на двору новог цара, Уроша. Око 1366. цар Урош је Лазару доделио титулу кнеза и поверио му на управу Поморавље. По смрти цара Уроша, убрзо после маричке битке, кнез Лазар постаје најмоћнији велможа на територији бившег царства.
Пошто је имао доста женске родбине успео је да око себе окупи моћне савезнике. Сестру Драгињу удао је за челника Мусу, господара рударског краја око Копаоника, града и жупе Брвеник, ћерку Мару за Вука Бранковића, а две млађе кћери за Ђурђа Страцимировића Балшића (Јелену) и Николу Горјанског Млађег (Теодору).
Лета, 1389. године, кнез Лазар, на челу своје воске полази у одлучујући бој, чувену битку на Косову са речима : "Пођимо, браћо и чеда, пођимо у подвиг који је пред нама, угледавши се на наградодавца Христа. Смрћу послужимо дужности, пролијмо крв нашу, искупимо живот смрћу и дајмо удове наших тела непоштедно за част и отачаство наше, а Бог ће се свакако смиловати на остатке наше и неће истребити до краја род и земљу нашу."
Битка се одиграла 28. јуна 1389. године на пољу Косову. Током битке, Турци су успели да заробе и погубе кнеза Лазара.
Сахрана кнеза Лазара није могла бити обављена одмах након његове погибије, јер се његово тело налазило у рукама Турака. Бајазит, наследник султана Мурата, који је посекао кнеза Лазара, дрзао је кнежево тело као ратни трофеј и средство за преговоре и уцену кнежеве породице. У наметнутим условима породици, да дође до тела, лежи косовски пораз. По завршетку преговора, кнежево тело је предано породици и она га је сахранила у Приштини, потом пренела у манастир Раваницу, кнежеву задужбину. Сахрана у Приштини је извршена првих дана месеца јула 1389. По завршетку треће године од Лазареве сахране, приступило се свечаном отварању кнежева гроба. Тада је утврђено да тело није подлегло трулежи и да је свето.
Пораз српске војске у бици на Марици крајем септембра 1371. године, када су погинули деспот Угљеша и краљ Вукашин, представљао је озбиљно упозорење српској властели. На капије њихових поседа куцала је опасност турске најезде. Предпоставља се да је исте године кад се и одиграла маричка битка, кнез Лазар преместио своју престоницу из Новог Брда у Крушевац.
Син Прибца Хребељановића, ожењен Милицом, ћерком кнеза Вратка, дуго година у служби на двору цара Душана и цара Уроша, кнез Лазар је почео убрзано да се организује за одбрану баш у Крушевцу, ,,месту скровитоме’’, како каже народна песма.
По свом географском положају Крушевац је, нешто повученији на север, добио изузетан стратешки значај. За градитеље су ангажовани најбољи мајстори међу којима и Дубровчани. Саграђена је цитадела шестоугаоног облика са кулама, од којих је, у рушевинама, сачувана само такозвана Донжон-кула. Унутар ове тврђаве подигнут је Кнежев двор са црквом Лазарицом, која је прототип Моравске школе у медиевалниј српској архиктетури, ремек дело градитељске вештине синтеза византијског и романског стила. С каменим розетама, чији се орнаментални облици не понављају, Лазарица је веома оргинално дело.
Досељавањем владара и дворских чиновника, трговаца, свештенства и занатлија, град је постао моћан привредни, војни, културни и политички центар.
Лазарев град
Овај археолошки локалитет данас представља остатак средњовековног града, који је подигао кнез Лазар 1371. године, као своју престоницу и војно утврђење.
Остаци средњовековног града Крушевца леже на платоу који је десетак метара уздигнут изнад простране плодне равнице поред Западне Мораве и Расине. Плато је иначе био приступачан са свих страна осим делимично са истока где је непосредно уз њега протицао Кожетински поток.
Према архитектонским остацима, може се установити да читав град није зидан истовремено. Скупина грађевина са сачуваном Донжон-кулом и Малим градом, била би старија, а бедем око града млађи. Ову поставку потврђује материјал којим је град зидан: Кула, са Малим градом, па и двор, великим облуцима, док је читав одбрамбени зид, са мањим кулама на њему, подигнут од ломљеног камена и опеке.
Град је постављен у овалном облику величине 200x300 метара. Бедеми су местимично широки и до 2 м, а за одбрану од нападача служиле су симетрично распоређене мање куле, као и поток на источно делу, као природна препрека.
У самом утврђењу саграђени су : двор, придворна црква и неколико помоћних зграда ( ковачница, коњушница и др.). Сачувани су остаци и једне пећи за печење керамике, североисточно од цркве.
Ван зидина утврђења, северно, у данашњој Старој чаршији, налазило се подграђе са трговима, занатским радњама и трговинама.
Од читавог средњовековног утврђења највише су очувани остаци Донжон куле – главне куле у североисточном делу града. Пре ископавања она је била деценијама једини сведок цитаделе.
Кула је изграђена од облог камена-облутка, као што наводи на закључак да је овај објекат старијег датума ( римски период ? ) него делови подигнути ломљеним каменом.
Објекат је био висок преко 20 метара (сачувано је 18 метара), са четири спрата, подељена дрвеним подом на великим гредама. Дебљина темеља је око 3 метара, а зидова 2 метра. Из приземља на спрат водило је камено степениште, од чега су сачувана четири степеника. Западни део куле је срушен највероватније приликом неког јаког земљотреса.
Грађевина је имала одбрамбену улогу, особито као последњи отпор непријатељу у унутрашњости града. Ров са југозападне стране служио је као водена препрека.
У Кулу се улазило из Малог града.
Једна епска асоцијација: према претпоставци археолога, главна капија тврђаве налазила се на северној страни поред Куле. По народној песми, овде је кнегиња Милица заустављала колону косовских јунака, молећи браћу да бар један од њих деветоро остане с њом у Крушевцу. Сви су попут Бошка Југовића, кнежевог барјактара, изговорили познате речи:
’’ Не бих ти се, сејо, повратио,
Да ми царе поклони Крушевац’’.
Приликом археолошких истраживања града, пронађени су, испод нивоа школског дворишта, темељи цивилне грађевине, за коју се предпоставља да је служила као двор кнезу Лазару. То је веома ретка цивилна грађевина овако постављена у једном средњовековном утврђењу.
Објекат је зидан облутком и ломљеним каменом, са великим гредама у темељу ради обезбеђења зграде од слегања и пуцања (остаци четвртастог отвора, сличног водоводу ). Систем зидања је сличан цркви Лазарици : смењивање камена, опеке, малтера. О томе сведоче сачувани редови опеке на зиду испред реконструисане одбрамбене куле.
Према остацима темеља, уочавају се: улазни део, трем и неколико просторија са једном већом салом. Подови су били поплочани шестоугаоним црвеним опекама, а унутрашње просторије, судећи по троугластим остацима малтера, засвођење.
У једној од просторија откривени су остаци старе пећи за ливење метала, са мањом количином олова.
По епској песми, у овом двору је одржана позната Кнежева вечера, на којој је дошло до сукоба између Милоша Обилића и Вука Бранковића. Историјска подлога је, свакако, у ратном саветовању пред Косовску битку, с обзиром на то да су Лазару пристигли у помоћ одреди Босанаца и чета Хрвата.
Одавде је кнегиња Милица испратила своју најмлађу кћер Оливеру у харем Бајазиту, као залог вазалског односа и пријатељства.
Источно од двора налазе се остаци подрумске просторије са рампом за улаз. Према нађеним деловима коњске опреме, предпоставља се да је ово била Кнежева коњушница.
Лазарица је дворска црква кнеза Лазара, посвећена Св. Стефану и Св. Богородици. Сазидана је око 1376. године, као прототип градитељства Моравске школе (Раваница, Каленић, Љубостиња и др.), са основом у облику триконхоса: сажети уписани крст са три апсиде и куполом у центру. На западном делу је припрата са четвртастим звоником.
Црква је саграђена од једноставног материјала: камена, опеке, малтера, али композиција, са наизменичним смењивањем овог материјала, даје изваредну полихромију грађевини.
Изузетној лепоти Лазарице доприноси и камена пластика: лукови, розете, венци, хералдички знакови, фантастичне преставе из биљног и животињског света.
У садржају плиткорељефне камене пластике на Лазарици запажају се углавном три основна типа. Они су употребљавани каткад сваки за себе, а понекад су међусобно комбиновани. Ту су присутни мотиви геометријског, односно апстрактног карактера, затим вегетабилни и најзад зооморфни. Међу њима ипак преовлађују мотиви геометризираног двочланог преплета који уопште карактеришу пластику Поморавља. Сва три употребљивана су на оквирима прозора, на архиволтама или у пољима тимпана прозора.
Други облик украса Лазаричких фасада су розете које је протомајстор распоредио у пољима уоквиреним архиволтама горње зоне фасада или на кубичним постољима куполе и звоника. Свака од њих је различитог мотива, а димензионисане су према месту и положају у растеру фасадне композиције. Занимљиво и снажно привлачи пажњу западна розета Лазарице, која у графичкој декомпозицији треба да преставља врло живу, готову бароцизирану стилизацију крста формираног од укрштених осмица које леже на самим осовинама његових кракова. Није случајно што је овај мотив розете после Раванице увек налазио почасно место и на другим грађевинама ( Хиландар, Љубостиња).
И трећа врста декоративног каменог украса хералдичке садржине примењена је на парапетним плочама или у тимпанонима бочних бифоралних отвора на нартексу. На жалост, приликом рестаурације почетком прошлог века, ова посебно занимљива пластика да је или замењена новим парапетним плочама на основу старих избачених узорака, или их је мајстор радова клесао за ово место по угледу на на хиландарске примерке.
Особито декоративно делује западна фасада која, осим поменутих елемената, има, изнад улазних врата, два велика црвено-бела шаховска поља.
Под цркве је, вероватно, био поплочан мермером, али није сачуван, као није сачуван, као ни првобитне фреске, ако су зидови били исликани. Материјал за зидање допреман је из мајдана у крушевачком крају ( беловодски пешчар), мајстори клесари су такође локалног порекла, док су архитекте довођени са стране.
Крушевац је од свог настанка један од битнијих градова у историји Србије. Као престоница кнеза Лазара и град из којег је огромна српска војска пошла на Косово 1389. године, представља важну тачку наше историје.
Стошић,А. (2002). Крушевац и околина – туристичке стазе. Крушевац: Крушевачки гласник Бошковић, Ђ. (1980). Археолошка истраживања Крушевца и моравске Србије. Београд: Археолошки институт – Народни музеј у Крушевцу.
Васић, П. (1990). Уметничка топографија Крушевца. Нови Сад: Матица Српска.
